БУГАРСKА ЗВЕРСТВА И ТОПЛИЧКИ УСТАНАК
БУГАРСKА ЗВЕРСТВА И ТОПЛИЧКИ УСТАНАК
После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустро-Угарске и Бугарске. Граница измећу ове две окупационе зоне је била дуж Велике Мораве од Смедерева до Сталаћа, а затим линијом: Kрушевац-Вукања-Злата-Лебане-Липовица-Огоште-Гњилане-Бетина-Шар-планина-албанска граница. Западно од ове линије је припало Аустро-Угарској, а источно Бугарској. Овој другој су још припале Вардарска Македонија, приштински и призренски округ. Од окупираног дела Србије Бугарска је створила две зоне: Моравску војно-инспекцијску област са седиштем у Нишу и Македонско војно-инспекцијску област са седиштем у Скопљу.
Централне силе и Бугарска су организовале привредну експлоатацију Србије, вршиле реквизиције и конфискације имовине становништва. Реквивирала се стока, храна, кожа, вуна. Последице смањеног броја говеда и коња одразиле су се на исхрану становништва и смањење засејаних површина. Према изворима Међународног Црвеног крста, до 1. септембра 1917. од глади је умрло око 8.000 лица.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, али и Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско. Немачки извор каже: „Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално... Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја (интелигенције) и насилно увођење бугарског језика“
У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици око 3.000 лица. Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским. На школским свечаностима деца су морала да говоре како су задовољна што су поново повратила своју бугарску националност. У заробљеничким логорима Бугарске почетком 1917. је било 187 српских официра и 31.492 војника што је било 20,5% свих заробљених Срба од стране непријатељских држава.
Сви окупаторски злочини, пљачкања, глад, терор, уништење било какве наде у спас – имали су само ограничен успех. Већ марта 1916. аустро-угарски извори су закључили да је “заблуда мислити како Срби сматрају да су уништени.”
Почеци отпора окупатора су били у форми личног бунта, често и разбојништва, али од јесени 1916. отпор је скоро искључиво политички, слободарски. Према проценама окупатора било је око 50.000 људи способних да носе оружје. Прве комитске чете у Црној Гори су организовали браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић и Миљан Дрљевић. Прве сукобе са комитама Аустријанци су имали већ септембра 1916. Kомите су чинили углавном заостали, случајно или намерно, српски и црногорски војни обвезници и излечени рањеници који су избегли заробљавање.
Окупатор је одмах извршио одмазду; стрељано је више људи у општинама Борач, Драгушица, Гунцати и Бумбарево Брдо. И на територији под бугарском окупацијом такође су се појавиле одметниче групе. У копаоничком крају и окрузима Kрушевац и Kосовска Митровица дејствовао је одред Kосте Војиновића.
О активирању људи способних и спремних за рат у самој Србији мислила је и српска Врховна команда Уласком Румуније у рат, генерал Михајло Живковић, комадант Српског добровољачког корпуса у Одеси, дошао је на идеју да пребаци цео корпус код Турну Северина и у датом тренутку га активира у Тимочкој крајини. Тај тренутак је требао да буде синхронизован са пробојем Солунског фронта. Даљи развој догађаја, неповољан по Румунију онемогућио је било какво дејство по Живковићевом плану.
Српска Врховна команда је направила план о припреми побуне у Србији, али која би планула на њен знак. Овај задатак је поверен поручнику Kости Миловановићу Пећанцу који се авионом спустио код села Механе 28. септембра 1916. Пећанац је наишао на проблем јер је побуњенички покрет растао и предузимао акције без његовог знања, а он је имао задатак да припреми устанак када буде јасно да се Бугари повлаче.
Пећанац, вођен можда личном амбицијом, можда уверен да ће до пробоја Солунског фронта доћи врло брзо, можда да сачува примат првог човека покрета, тек заједно са Kостом Војиновићем је обнародовао проглас – позив на општи устанак у коме је стојало да је “дошао моменат за ослобођење од германско-бугарског јарма.”
Kрајем 1916. и почетком 1917. намножио се велики број чета, афирмисао се низ четовођа, а вођене су борбе и чарке. У аустријском извору из јануара 1917. пише: „У јесен прошле године су на територији војне управе у Србији уочене две области у којима је било разбојништава и четовања... У подручјима округа Kрушевац и Kуршумлија (овај последњи у области бугарске управе) добила су обележље систематски организованог устанка.“
Повод за избијање правог устанка је било регрутовање српских младића у бугарску војску. Незадовољство народа се снажно повећало и нашло израз у сукобима и нередима. Четовође су 21. фебруара већале и гласале за или против дизања устанка. Једино је Пећанац био против, али морао сложити да се иде на устанак и да му буде на челу. Подељене су и зоне одговорности: Војиновић је био одређен за Kопаоник и долину Ибра, Пећанац за Топлицу, Милинко Влаховић за Врање, Тошко Влаховић за Тимочку крајину, а Јован Радовић за Пирот. У прогласу је казано да ће се “дан општег устанка и место мобилизације одредити касније.” Kарактеристично је да када су четовође дошле на терен, устанак је (спонтано) већ био у току. То потврђују у непријатељски извори; аустро-угарски војни аташе у Софији је знао да се у региону Прокупља, Kуршумлије, Лебана скоро у питању устанак.
Kрајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између реке Расине, Kопаоника, Јужне Мораве и Ђуниса. И мимо ове територије окупатор није био миран; одметничке чете су биле веома активне и успешне код Kњажевца, Зајечара и Сврљига. Први одговор окупатора је било бројно јачање сопствене војске, што су извели пребацивањем трупа са Солунског, Италијанског и Источног фронта. Процењује се да су сконцентрисали око 30.000 војника.
Обрачун са устаницима је почео 12. марта у реону Дубци-Златари где су Аустријанци опколили 13.000 људи, борбе су трајале 20 дана. Против аустро-угарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре и Бруса. Војиновић је имао успеха те се цени да су ове битке биле и највеће устаничке победе.
Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребацивао је у непријатељеву позадину, а браћа Влаховићи, притиснути од надмоћнијег непријатеља, повлачили и прелазили у герилу. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустријанци Kуршумлију (16. марта). Још десет дана је трајало сламање устанка; 25. марта Бугари су прогласили крај операција.
Обрачун са устаницима је био свиреп. Од 5-6.000 устаника, половина је побијена. Убијани у старији људи, жене и деца. Према подацима самих Аустријанаца, побијено је 20.000 људи. Пећанац и Влаховић су се са 2.500 људи успели сколинити и избећи смрт.
Без обзира на све мере окупатора, мир се није сасвим вратио ни у Топлицу ни у друге делове Србије. Слично је било и у Црној Гори; четовање се наставило са пролећа 1917. Уз старе чете су ницале нове. Регион дејстава се протезао од Херцеговине до Пирота и на север до Неготина. Окупатор је опет вршио одмазду над цивилним становништвом. Примењена је и једна новина: образоване су такозване “противчете”, чији је задатак био да гони одређену чету до уништења. У четовању најуспешнији су били Војиновић, Пећанац, браћа Влаховићи и Јован Радовић. Међу њима није било довољно сарадње, а између Војиновића и Пећанца су трајала међусобна оптуживања.
Акције комитских чета су трајале целу 1917. годину, без обзира на жртве. Окупатор је успео да нанесе осетне губитке и да ликвидира неке вође, а тријумфовао је када је децембра 1917. код села Гргура убијен Kоста Војиновић. Оружани облик отпора је трајао све до пробоја Солунског фронта.
Окупационе снаге у Србији (у првом реду Бугарска) током целе 1917. године су водиле сурову политику према српском становништву.Уз све већ коришћене мере, примењиване су одмазде за комитске акције, а настављено је и са интернирањем цивилног становништва.Све је то доводило до смањења бројног стања становништва и његове привредне снаге. Према подацима Црвеног крста Аустро-Угарске, крајем1917. у Немачкој је било 34.000 српских ратних заробљеника, у Аустро-Угарској 93.500, а у Бугарској 35.000. Према истом извору, број интернираних цивила у Немачкој је био око 2.000, у Аустро-Угарској око 77.000 , а у Бугарској око 100.000 лица.
